РУЖНО ПАЧЕ

Како је лепо било у пољу: лето у пуном јеку – житна поља се злате, јечам зелени, а доле код зелене ливаде је наслаганo сено. Рода корача на својим дугим црвеним ногама, нешто говори египатски, јер је тај језик научила од мајке. Око њива и ливада је велика шума, у којој леже скривена дубока језера. Да, заиста је дивно тамо у пољу. На сунчаној пољани налазио се стари замак опасан дубоким каналима. Од његових зидина па све до канала порастао је тако бујан и висок репух да се под његовим највећим лишћем могло сакрити дете и то у стојећем ставу. У том густом честару у свом гнезду седела је једна патка на јајима и досађивала се. Њој је већ досадило да седи тако дуго, јер јој нико није долазио – све остале патке су више волеле да пливају по каналима него да седе под репухом и с њом трабуњају. Најзад се у јајима зачуло кљување и танко „пију-пију“, оживјела су жуманца, љуске су почеле да пуцају и из њих су пачићи почели промаљати своје главице. 

„Ква-ква!“, огласи се патка, а младунци пожурише. Искобељавши се из љуски што су брже могли, пачићи се почеше огледати на све стране под том куполом од зеленог лишћа. Мати их је пустила да разгледају колико хоће, јер је зеленило здраво за очи. 

„Како је велики свет!“, чудили су се пачићи, јер су сада заиста имали много више места него кад су лежали у јајима . 

„Зар мислите да је то цео свет?“, рече мајка патка. „Свет се простире далеко с друге стране врта, све до свештеникове њиве, али ја тамо још никада нисам била. Но, јесте ли ту сви?“, рекла је патка и погледала. „Не, нису сви. Највеће јаје још се није распукло. Па колико ћу још чекати? Већ ми је дојадило!“, рекла је патка и опет села. 

„Па, како је, како је?“, упита је њена стара пријатељица долазећи јој у посету. 

„Ах, с једним јајетом се још натежем!“, одговори патка која је седела на јајима. „Никако да се излеже паче. А погледај само ове! Најлепши пачићи на свету! Сви личе на оца, на оног мангупа што не долази ни да ме види.“ 

„Покажи ми то јаје што неће да се отвори!“, рекла је њена стара пријатељица. „Веруј ми то је ћуреће јаје. И мене су тако једном насамарили, па сам с младунцима муку мучила, замисли: боје се воде! Викала сам на њих, претила, гурала у воду – све узалуд, неће и неће! Дај да видим то јаје! Јесте, ћуреће! Боље ти њега остави учи пачиће да пливају!“ 

„Ипак ћу још мало на њему поседети!“, рече патка „ кад сам већ толико седела, могу још мало. „Како хоћеш“ , одговори стара патка и одгегала према води. 

Најзад се распукло и велико јаје. „Пију-пију!“ пијукну паче и изађе из јајета. Било је велико и ружно. Патка га стаде мотрити па рече у себи: “Ово је неко страшно велико паче! Ниједно не изгледа тако! Да заиста није ћуреће? То ћемо ускоро дознати! Мора у воду, па макар га морала сама гурнути!" 

Ујутру освану прекрасан дан. Сунце је обасјавало зелени чичак, а мајка патка сише са целом породицом у јарак. Пљус! скочи у воду. „Ква, ква!“, поче патка дозивати, а пачићи једно за другим бућнуше у воду. Вода им се склопи над главом, али они одмах изронише и дивно запливаше. Ноге су ишле саме од себе и сви су запливали, чак и ружно сиво младунче. „Не, то није ћуре!“, помисли патка „гле како дивно весла ногама и како се право држи! То је моје рођено младунче. И сасвим је лепо када га човек добро погледа.“ „Ква, ква! Хајде сад са мном да вас уведем у свет и представим у пачјем дворишту. Само будите увек близу мене да вас нико не згази, и чувајте се мачке!“ 

И тако уђоше у пачје двориште. Ту је била страховита галама, јер су се две породице тукле око јегуљине главе и на крају је уграбила мачка. 

„Видите, тако је то на свету“, рече патка и облиза кљун јер се и њој јела јегуљина глава. „А сад пожурите и поклоните се пред оном старом патком. Она је најотменија од свих овде, шпанске је крви. И видите, има на нози црвену крпицу, то је нешто изванредно лепо и највеће одликовање које патка може добити: то значи да не желе да је изгубе, и да је распознају животиње и људи. Журите се! Не кривите ноге унутра! Васпитано паче увек шири и забацује ноге као отац и мати! Гледајте, овако! Поклоните се и реците „ква“! И пачићи тако учинише. 

Друге патке око њих, погледаше их и рекоше сасвим гласно: „Гле! Таман нам још и ова багра треба, као да нас и овако нема доста! Фуј, како изгледа оно паче, њега нећемо трпети!“ И одмах долети једна патка и угризе ружно паче за врат. 

„Остави га на миру! Та оно никоме ништа не чини!“, повика мама патка. 

„Али је исувише велико и ружно!“, одговори патка која га је угризла, “зато га треба отерати!“ „Како имате лепу дечицу“, рече патка са црвеном крпицом око ноге, „сва су вам лепа сем овог које је испало некако рђаво! Чисто бих желела да га некако преудесите!“ 

„То се не може, ваша милости“, рече мајка патка „није леп, али је доброг срца и плива врло лепо, као и остали, чак и мало боље. Мислим да ће лепо порасти и с временом ће се смањити. Сувише дуго је остао у јајету и зато му стас није испао како треба!“, и при том поче миловати своје паче, „сем тога, патка је, па му то неће много сметати. Мислим да ће лепо ојачати и пробиће се некако кроз живот!“ 

„Други су ти пачићи дивни“, рече стара, „понашајте се као код куће, и ако нађете какву јегуљину главу, можете ми је донети!“ И осећали су се као код куће. Али су сирото ружно паче тукли, ударали и правили будалом и патке и кокошке. 

„Сувише је велики!“, говорили су сви; а ћуран који је рођен са мамузама, и стога мисли да је цар, наду се као једрилица под пуним ветром, пође право на јадно паче, заћурлика,а глава му сасвим поцрвене. Јадно паче није знало ни шта ће ни куда ће, било је очајно што је тако ружно и служи на поругу целом пачјем дворишту. Тако је прошао већ први дан, а касније је било све горе и горе. Сви су прогањали то јадно паче. Па и његова рођена браћа и сестре били су груби према њему и стално су говорили: „Наказо једна, да ти хоће мачак врат заврнути!“ Чак му је и мати једном рекла: „Дабогда те моје очи не гледале“ Патке су га уједале, кокоши кљуцале, а девојка што је хранила живину ногом га је ударала и терала. То је јадном пачету толико дозлогрдило да је једног дана прескочило ограду и побегло. Мале птице у грмљу су се преплашиле и разлетеле на све стране. 

„Побегле су зато што сам тако ружан!“ помислило је паче и затворило очи. Бежало је све даље док није стигло до мочваре где су живеле дивље патке. Ту је уморно и тужно паче прележало читаву ноћ. Кад су се ујутро дигле дивље патке, угледале су свог новог суседа. 

„Ко си ти, одакле си?“, питале су га оне, а паче се окретало на све стране и поздрављало их како је најбоље знало и умело. „Баш си ружан!“, рекле су му патке. „Али нама то не смета, само да се не жениш неком од нас!“ 

Јадно паче! Оно није ни помишљало на женидбу. Прижељкивало је само да га пусте да лежи у трски и да пије воду из мочваре. Ту је паче пролежало читава два дана, а онда су дошле две гуске, или боље речено, два дивља гуска. Још су били врло млади, па су били и врло дрски. „Слушај, друже!“, рекли су му они „страшно си ружан, али нам се свиђаш. Хоћеш ли с нама, па да будеш птица селица? Одмах ту, у суседној мочвари, има неколико лепотица дивљих гусака, све саме госпођице! Дивно гачу „га-га-га!“ Код њих можеш имати успеха иако си тако ружан! „Фијууу!“, тог тренутка два метка фијукнуше из ловачке пушке, оба гусана падоше мртва у шевар и вода се обоји њиховом крвљу. „Фију!“, поново се разлеже пуцањ и читаво јато дивљих гусака се диже из трске. Сада поче пуцњава за њима. То је почињао велики лов. 

Ловци су се притајили око мочваре, а неки су се попели и на дрвеће чије су гране падале на шевар. Плавичасти дим попут облака провлачио се између тамног дрвећа и дуго се расплињавао изнад мочваре, а ловачки пси су кроз шаш и трску јурили преко те мочваре. Како се само уплашило јадно паче! Закренуло је главу да је сакрије под крило, али у том тренутку пред њим се појавила страшна псина, исплазила језичину, а очи севају. Пас искези зубе, готово њушком да га такне, али га не такну, него оде како је и дошао. 

„Ох, хвала богу!“, одахну паче, „Толико сам ружан да ни пас неће да ме угризе.“ И тако је паче остало на миру. Оно се шћућурило, а око њега су одјекивали пуцњи све један за другим. Тек при крају дана настала је тишина, али се јадно паче није усуђивало ни да се помакне. Паче је још неколико сати тако притајено чекало, а онда је погледало око себе и наједном потрчало што га ноге носе. Дувао је ветар и паче је једва батргало преко њива и ливада. У касно предвечерје некако је стигло до једне сиромашне сељачке кућице, која је била тако трошна да ни сама није знала на коју ће се страну срушити. А ветар је дувао све јаче и јаче, и јадно паче је морало да седне да га ветар не би однео. Наједном паче опази да су врата на кући била тако накривљена да би се могло увући у кућу. У тој кући је живела једна старица са мачком и кокошком. Мачак, кога га је називала синчићем, умео је да извија леђа и да преде, умео је чак и искре да баца ако га неко у мраку уз длаку глади. Кокошка је имала врло мале и кратке ноге и зато су је звали Кратконога. Добро је носила јаја и старица ју је волела као рођено дете. Одмах ујутро су приметили страно паче и мачак је почео да фрче а кокошка да какоће. 

 „Шта је ово?“, зачудила се старица и погледала око себе, али није добро видела, па помисли да је паче нека угојена патка што је овамо залутала, па узвикну: „Гле лепе ловине! Сад ћу имати и пачјих јаја! Само да није патак? То ћемо ми већ видети! И старица одлучи да сачека три недеље. Три недеље су прошле, али од јаја не би ништа. 

Мачак је био господар у кући, а кокош господарица. Стално су говорили: „Ми и свет!“, јер су сматрали да они представљају половину света, и то ону бољу. Паче је сматрало да се и другачије може гледати на те ствари, али кокошка није трпела његово мудровање. „Можеш ли ти да носиш јаја?“ питала га она. „Не могу…“ „Е, онда не отварај свој кљун!“ А мачак га је питао: „А умеш ли ти да извијаш леђа? Умеш ли да предеш и да длаком искре бацаш?“ „Не умем“. „Е, онда се не уплићи кад паметнији говоре!“ 

Снуждено и ојађено, паче се повукло у ћошак и почело да машта о свежем ваздуху и топлом сунцу. И наједном га обузела неодољива жеља да заплива. Није могло издржати па каже и кокошки. „Шта ти би одједном?“, зачуди се она. „Немаш пречег посла, па ти глупости у главу долазе. Боље би ти било да носиш јаја или да предеш, онда не би лудовао. 

„Ах, а тако је дивно пливати по води!“, уздахнуло је паче. „Нема ништа лепше него када зарониш и главом до дна дођеш!“ 

„Чудна ми задовољства!“, рече кокош. „Ти си пошашавио! Мачак је најпаметније створење које знам, па њега питај да ли он воли да плива и да рони! А о себи нећу ни да говорим! А питај и нашу стару газдарицу, од ње на свету паметније нема! Питај је да ли би она хтела да плива и да тоне на дно!“ 

„Ви мене не разумете!“, рекло је паче. „Ако те ми не разумемо, ко ће те онда разумети? Не мислиш ваљда да си паметнији и од мачка и наше газдарице, а о себи да и не говорим. Не дижи нос, драго дете, и захвали се створитељу за све добро којим си награђен. Зар ниси дошао у топлу собу и друштво од којег можеш нешто и да научиш? Али ти си жутокљунац и није нимало занимљиво с тобом друговати! Ја ти желим само добро, зато ти и говорим непријатне ствари. По томе се и познаје прави пријатељ. Побрини се само да снесеш јаје и да научиш да предеш или бацаш варнице.“

„Мислим да бих радије пошао у свет.“ одговорило је паче. 

„Е, онда срећан пут!“ рече кокошка. И паче је заиста отишло. Оно је пливало и ронило, али су га због његове ружноће све животиње попреко гледале. Тако је дошла јесен. Лишће у шуми је пожутело, потамнело и опало. Ветар се поигравао с опалим лишћем и у ваздуху се већ осећала зима. Надвили су се облаци пуни кише и снега, а на огради је стајао гавран и од хладноће грактао: „Гра-гра!“ Јадном пачету су се приближили црни дани! 

Једне вечери кад је већ сунце залазило, иза грмља се у руменилу сунца појавило читаво јато дивних великих птица. Такве дивне птице паче још никада није видело, блиставо беле, дугих гипких вратова. То су били лабудови који су, кликћући и ширећи лепа, дуга крила, летели из тих хладних крајева у топлије пределе где се воде не смрзавају. Лабудови су летели високо, високо и мало паче је обузео неки чудан осећај. Оно се на води окретало попут неког точка, а онда је наједном истегло врат и подигло главу колико је могло и пустило тако снажан и продоран крик да се и само од њега уплашило. Паче никако није могло да одвоји поглед од тих дивних и срећних птица. Када их изгуби из вида поново зарони на дно, а када опет изрони било је изван себе. Оно није знало ни како се те птице зову, ни куда лете, али је осећало да их је заволело и да су му ближе него било ко до сада. Међутим, паче им није завидело, није му било ни на крај памети да пожели овакву лепоту за себе. Оно би било срећно када би га бар патке примиле у своју средину. Јадно ружно паче! 

 А зима је била хладна, тако хладна! Паче је морало стално пливати да се вода не би заледила, али се отвор у ком је паче пливало ипак из ноћи у ноћ смањивао. Паче је морало свом снагом веслати својим ножицама да би спречило потпуно замрзавање воде, али је најзад сасвим малаксало, застало је и замрзло се у новој кори леда. Ујутро је наишао неки сељак, па када је видео шта се догодило, разбије лед својом десном кломпом и однесе паче својој жени. У њиховој кући паче се повратило у живот. Деца су хтела да се играју с њим, али оно је помислило да и она хоће да му нешто напакосте, па поче да бежи. Пало је у суд са млеком и оно се просу по поду. Жена врисну, рашири руке, а паче у страху упаде у суд са маслом, па у брашно и тек онда се, онако брашњаво, некако нађе на поду. Сада наста права гужва. Жена подиже грају и баци за њим машице, а деца уз смех и вику кренуше да га хватају. Сва срећа па су врата била отворена, те паче побеже напоље, завуче се под грм и изнемогло клону у свежи снег. И сувише би било тужно када би причали све невоље које је паче препатило током дуге зиме. Лежало је у малој бари међу трскама све док није дуго очекивано сунце опет засјало и огрејало. А онда су и шеве запевале и настало је дивно пролеће. 

Једног дана паче узмахну крилима, а она, сада ојачала, зашушташе јаче него икада раније и паче се вину увис. Паче још није ни дошло к себи од узбуђења, а већ се нашло у неком врту где су јабуке цветале и опијао мирис јоргована што се својим гранама наднео над воду дубоког канала. О, како је то све било дивно! Како је опијао дах пролећа! Шуштећи крилима и лагано клизећи по води, наједном су се иза жбуња појавила три бела лабуда. Паче је већ видело такве птице, али сада, када их угледа ту пред собом, обузе га неиздржива туга и оно уздахну: – Полетећу у сусрет тим краљевским птицама! Знам, убиће ме што се овако ружан усуђујем да им се приближим. Али нека! Боље је да ме они убију него да ме патке гризу, кокоши кљуцају и она девојка у дворишту ногама ћушка. Боље ми је да умрем тако него да скапавам на зими! И паче прхну у воду и заплива према дивним лабудовима, а када га лабудови угледаше, они уздигнутих крила полетеше према њему. 

„Ево, убијте ме!“, промуца јадно паче и наклони главу према води да тако дочека своју смрт. Али шта је то? На глаткој воденој површини види себе! То више није било оно незграпно, сиво и ружно паче, него прави правцати лабуд! Није било пресудно то што се излегао у пачијем гнезду, него то што је на свет дошао из лабуђег јајета! После свих оних невоља и страдања кроз које је прошао, млади лабуд је, ето, дочекао дане радости. И он је заиста знао ценити овај тренутак среће! Велики лабудови су пловили око њега и миловали га својим кљуновима. У врт је дотрчало неколико дечака и девојчица и почели су у воду бацати комадиће хлеба и зрневља. 

Наједном је најмлађи дечак узвикнуо: „ Ево новог лабуда!“ И сви остали се обрадоваше и запљескаше: „Нови лабуд! Нови лабуд!“ Поскакујући од радости, деца су отрчала по своје родитеље, а кад су се сви искупили око лабудова, сви су у један глас понављали: „Овај лабуд је најлепши! Најмлађи, а најлепши!“ 

Стари лабудови се измакоше и пред њим поклонише. Млади лабуд се застиди и сакри главу под лево крило. Од велике среће био је потпуно збуњен. Био је понесен осећањем изненадне среће, али не и осећањем охолости, јер ниједно добро срце није склоно охолости. Добро се он сећао тога како су га прогонили и исмевали, а сада му, ето, говоре да је најлепши међу овим дивним птицама. Расцветали јоргован пружа своје гране према њему, а сунце га греје тако топло и тако нежно. И млади лабуд рашири крила, издиже главу и из дубине срца закликта: „Кад сам био ружно паче, о оваквој срећи ни сањао нисам!“

Аудио бајка

Аудио бајка - драматизација бајке

***

Некада давно, у прелепом малом селу у кући поред потока, живела је мајка патка. Неко време је лежала на јајима, чекајући мале пачиће да се излегну. Коначно је дочекала дан када су пачићи извирили кљуном из јајета и угледали свет око себе. Био је то њен најсрећнији дан у животу.

Међутим, из једног јајета није извирио кљун и мама патка је била веома забринута, али није хтела да покаже забринутост пред осталим пачићима. Одлучила је да седи на њему још неколико дана да мало паче угледало светлост дана.

Након неколико дана јаје је почело да пуца и мама патка није могла да сакрије своје одушевљење. Када се последње паче коначно излегло, мама патка је била пресрећна, али и шокирана. Паче се разликовало од свих осталих лепих пачића. Глас му је био оштар, пера сива и био је крупан у поређењу са осталима. Мама патка је мислила да нешто није у реду с њим. Чак је мислила да јој је неко подметнуо ћуреће јаје.

Сви су отишли ​​на поток, па тако и велико ружно паче. Жути пачићи су били нестрпљиви и једва су чекали да пливају у потоку. Хоп-цуп! Један по један кренули су на пливање. Пливало је и ружно паче, па је мама патка мислила да је то ипак њена патка, ма колико се разликовала од осталих.

Мама патка је била поносна на своје пливаче. Хтела је да их упозна са осталим животињама у селу па их је позвала да изађу из потока. Али упозорила их је да се не одвајају од ње јер би их могла дохватити сеоска мачка. Питала се шта ће друге животиње рећи кад виде сиво ружно паче и хоц́е ли га прихватити као и друге пачиће.

Упознали су друге животиње, кокошке, ћурке, гуске, овце и свиње, а мајка патка је посматрала њихову реакцију. Од свих животиња ћурка је била најнепристојнија. Није могла а да не прокоментарише и упита мајку патку шта је довела ово ружно паче у двориште. Мама патка је била згрожена таквим коментаром, али је била и тужна што је њено паче све то чуло и није могла ни да замисли како се тада осећао тужно и одбачено. Све животиње су почеле да коментаришу да је сиво паче заиста веома ружно.

Животиње су биле немилосрдне. Не само да су били безобразни у коментарисању, већ су мали пачићи почели да га гурају, свиња је почела гласно да режи, а овце су отишле толико далеко и угризле паче за мали реп. Убрзо су и друге животиње појуриле на њега, а паче је почело да бежи што је брже могло.

Пачић је био веома тужан и сакрио се у густу траву тако да га нико није могао видети. Мислио је да је ходајуће страшило. Пожелео је да га нико више никада не пронађе и да га нико више неће тражи. Био је тужан и усамљен. Покушао је да заспи јер се смрачило.

Ујутро су се чули пуцњи. То су били ловци у потрази за дивљим паткама. Са собом су имали псе који су им помагали у лову. Један од паса видео је мало ружно паче, помирисао га и гласно залајао. Пачић је мислио да ће га пас појести, али је само отишао.

Међутим, паче је поново било тужно и мислило је да је толико ружан да га чак ни ловачки пас не жели појести. Дани су пролазили, паче је било без хране, а глад је постајала све јача. Одлучио је да искористи последње атоме снаге да оде до оближње куће у којој је живела старица. Али у кући су живели кокош и мачка.

Старица га је пустила у кућу у нади да ће паче снести јаја. У почетку је било у добрим односима са кокошком и мачком, али су после извесног времена и они постали непристојни и почели да га вређају. Ко-ко како изгледаш, рекла је кока. Мијауууу па си јако ружно паче, рече мачка. Пачић је одлучио да крене даље јер није могао да толерише овакве увреде и понижења.

Упутио се према језеру препуном рибе и на крају се добро најео. Волео је да плива, па му је језеро било идеално место за живот.

Једног дана, баш у јесен, погледао је у небо и угледао велике беле птице како лете на југ. Заиста је хтео да побегне са њима. То су били велики бели лабудови који су сваке јесени летели у топлије крајеве. Рекли су му да још мора да порасте да би с њима ишао на југ.

Дошла је хладна зима, језеро се заледило и паче је остало без хране. Није знао хоће ли преживети овако хладну зиму без хране. Срећом, поред језера је прошао дрвосеча који га је спасао одвевши га кући. Пачић је био пресрећан.

Кад су стигли до његове куће, жена је сместила паче покрај топлог камина да се мало загреје. У том тренутку је наишла њихова ћерка која се заиста желела играти са пачићем.

Зграбила га је и почела да стиска. Њен брат је чуо да се нешто дешава и потрчао је према сестри. Видео је паче у њеним рукама и одузео јој га. Пачић се јако уплашио и успео је да побегне из дечијих руку. Док је бежао испод стола, деца су почела да трче за њим да би стигла до њега. Просули су пекмез, кукуруз, пролили млеко и смрвили маслац.

Паче је појурило до њихове мајке која је држала лонац пун супе, а како се и сама уплашила, лонац јој је испао из руку. Под је био пун просуте хране. Пачић је поново успео да побегне кроз врата у хладну зиму.

Успео је да презими и коначно дочекао пролеће. Ојачао је, његова велика крила су порасла, и једино о чему је могао да мисли били су југ и велике беле птице. Одлетео је до оближњег језера у нади да ц́е овде срести пријатеље.

Ујутро су два велика бела лабуда полетела уз језеро. Пачић је ипак одлучио да се сакрије јер се стидео свог изгледа. Није се могао појавити тако ружан пред тако лепим белим птицама. Лабудови су му допливали приметивши да се крије. Раширили су крила у знак поздрава и позвали га да заједно пливају.

Пачић је био пресрећан. Коначно је имао пријатеље који су га прихватили. Тако стидљив, сагнуо је главу док је ишао до њих. Видео је свој одраз у води и схватио да је постао прави прелепи лабуд.

Убрзо су почела да пристижу деца која су волела да гледају лабудове како пливају. Када су угледали трец́ег лабуда били су одушевљени његовом лепотом. Лабуд је наставио да живи са својим пријатељима на језеру.

Књижевна врста: ауторска бајка.

Ввеме радње: лето.

Место радње: густ честар поред старог замка опасаног дубоким језерима.

Главни јунак: Ружно Паче.

Лик маме патке: брижна мајка која се труди да лепо васпита своје пачиће, заштитнички настројена, поготову према Ружном Пачету.

Споредни јунаци: дивље патке, два дивља гусана, ловачки пас, старица, мачак, кокошка.

Лик мачка: уме да извија леђима и да преде, надмен, охол.

Лик кокошке: уме да носи јаја, надмена, охола.

Лик Ружног Пачета: на почетку бајке описано као незграпно, сиво паче, а на крају израста у предивног лабуда; несигурно у себе, трпељиво, добродушно, скромно.

Поуке: Сви смо ми различити и јединствени. Лепота душе је трајнија и лепша од лепоте тела. Треба прихватити друге и са врлинама и са манама. Трпељивошћу и истрајношћу човек може победити зло.

„Ружно Паче“ , Ханс Кристијан Андерсен
– читање бајке у наставцима –

1. ДЕО – Прочитај уводни део бајке Ружно Паче (до дела када оно одлучи да побегне у свет), па одговори на питања:

1. Када почиње радња бајке „Ружно Паче”?
2. Где је мама патка свила своје гнездо?
3. Ко је први дошао да посети патку и њене пачиће?
4. На шта је она упозорила патку када јој се пожалила да једно јаје никако неће да се отвори?
5. Како је изгледало Ружно Паче када се коначно излегло?
6. Како се мајка односи према њему?
7. Опишите како је изгледао први дан у животу Ружног Пачета.
8. На који начин су се браћа и сестре Ружног Пачета односили према њему?
9. Какву одлуку је оно донело?

2. ДЕО – Прочитај део бајке у коме Ружно Паче упознаје дивље патке и склања се у оронулу колибицу у којој живе старица, кокошка и мачка, па одговори на питања:

1. Како се осећало мало паче док је бежало из свога дома?
2. Где је оно доспело?
3. Како су се дивље патке односиле према њему?
4. Који страшан догађај је Ружно Паче преживело у мочвари?
5. Где је успело да нађе заклон?
6. Опишите како изгледа кућа у којој живи старица са мачком и кокошком.
7. Како је старица реаговала када је видела паче?
8. Како се мачак и кокошка понашају према Ружном Пачету?
9. Које особине они испољавају?
10. Због чега је Ружно Паче отишло из трошне кућице у којој је привремено нашло дом?

3. ДЕО Прочитај део бајке у коме Ружно Паче проводи зиму, а потом, на пролеће, коначно проналази своје сроднике и израста у предивног лабуда, па одговори на питања:

1. Опиши како је Ружно Паче провело јесен и зиму након напуштања старичиног дома.
2. Како се паче осећало када је угледало јато лабудова који се селе на југ?
3. Због чега је направило пометњу у кући сељака који га је спасао из језера?
4. Како је Ружно Паче реаговало када је с пролећа у језеру угледало лабудове?
5. Како се понашало када је наједном било обасуто похвалама?
6. Како бисте окарактерисали лик Ружног Пачета?
7. Шта сте научили читајући ову Андерсенову бајку?