ПЕПЕЉУГА

Једном богатом човеку разболе се жена, и када осети да јој се ближи крај, дозове своју јединицу кћер па јој рече: — Драго дете, остани смерна и добра па ће и теби бити добро. — Онда заклопи очи и издахну.

Девојка је сваког дана излазила на мајчин гроб, плакала и остала смерна и добра. Кад је дошла зима, снег је белим покривачем застро гроб, а кад га је пролећно сунце опет растопило, човек је узео другу жену.

Жена је у кућу довела две кћери. Обе су имале лепо бело лице, али гадно црно срце.

Сада настадоше тешки дани за сироту пасторку. — Зар да та глупача седи с нама у соби! — рекоше оне. — Ко хоће да једе, мора да заради свој хлеб. Вуци се напоље, судоперо!

Оне јој одузеше њене лепе хаљине и дадоше јој неки стари сиви хаљетак и дрвене кломпе. — Гле горде књегиње, како се удесила, — ругале су јој се и отерале је у кухињу.

Ту је морала од јутра до мрака да ради тешке послове, да устаје пре зоре, носи воду, ложи ватру, кува и пере. Осим тога су јој сестре пакостиле на све могуће начине, исмевале је и сипале јој грашак и сочиво у пепео, те је морала да седи и да га треби. А увече, кад је била малаксала од посла, није смела да легне у постељу, већ поред огњишта у пепео. И пошто је због тога увек изгледала прашљива и прљава, прозвале су је Пепељуга.

Једном када се отац спремао на сајам, упитао је пасторке шта да им донесе.

— Лепих хаљина, — рече једна.

— Бисера и драгог камења, — рече друга.

— А ти, Пепељуго, — упита он, — шта хоћеш ти?

— Оче, откини ми прву гранчицу која вам на повратку окрзне шешир!

Он накупова за обе полусестре лепих хаљина, бисера и драгог камења, а при повратку, кад је јахао кроз зелени шумарак, окрзну га лескова гранчица и смаче му шешир. Он откину гранчицу и понесе је са собом. Кад је стигао кући, поклонио је пасторкама шта су тражиле, а Пепељуги дао лескову гранчицу.

Пепељуга му се захвали на дару и оде на мајчин гроб. Тамо је посадила гранчицу и тако горко плакала да су сузе капале и заливале гранчицу, која је израсла у лепо дрвце. Пепељуга је сваког дана три пута одлазила онамо и горко плакала, и увек је на дрвце слетала бела птичица, и чим би она изрекла неку жељу птичица би јој добацила оно што је пожелела.

Десило се да је краљ приређивао свечаност која је требало да траје три дана и на коју су биле позване све лепе девојке из земље да би краљевић могао да изабере себи невесту. Кад су чуле да ће и оне ићи у двор, обе полусестре се врло обрадоваше, позваше Пепељугу и рекоше јој: — Очешљај нас, очеткај нам ципеле и причврсти копче, идемо на свечаност у краљев двор.

Пепељуга је послушала, али је плакала, јер је она желела да иде на игранку и молила је маћеху да је пусти.

— Зар ти, Пепељуго, тако прашљива и прљава хоћеш да идеш на свечаност? Немаш ни хаљина ни ципела, а хтела би да играш!

Али пошто је она и даље молила, маћеха најзад рече: — Сасула сам ти чинију сочива у пепео, ако га за два сата опет покупиш, можеш и ти поћи.

Девојка изиђе на стражња врата у врт и викну: — Питоми голубићи, грлице, све птичице под небом, дођите и помозите ми да требим: Зрно у зделицу, кукољ у гушицу.

Тада кроз кухињски прозор дођоше два бела голубића, а затим грлице, и најзад долетеше и долепршаше све птичице под небом и спустише се на пепео. Голубићи климнуше главицама и стадоше да кљуцају. Тада и остале птичице отпочеше кљуц, кљуц, кљуц и одвојише сва добра зрна у зделу. Није прошло ни сат, а оне су већ биле готове и одлетеле су.

Девојка однесе зделу маћехи, радујући се што ће сада моћи да пође с њима на свечаност.

Али маћеха рече: — Не, Пепељуго, ти немаш хаљина и не умеш да играш, па ће ти се само смејати.

А пошто је Пепељуга плакала, она рече: — Ако можеш за један сат да ми пробереш две зделе сочива, можеш да пођеш с нама. — А у себи је мислила: — То она неће никада бити у стању.

Кад је маћеха сасула две зделе сочива у пепео, девојка изиђе на стражња врата у врт и викну: — Питоми голубићи, гр-лице, све птичице под небом, дођите и помозите ми да требим: Зрно у зделицу, кукољ у гушицу.

Тада кроз кухињски прозор дођоше два бела голубића, а затим грлице, и најзад долетеше и долепршаше све птице под небом и спустише се на пепео. Голубићи климнуше главицама и стадоше да кљуцају. Тада и остали почеше кљуц, кљуц, кљуц, кљуц, и одвојише сва добра зрна у зделу. И пре но што је прошло пола сата, већ су биле готове и одлетеле су.

Девојка однесе зделу маћехи, радујући се што ће сада смети да пође с њима на свечаност. Али маћеха рече: — Ништа ти не помаже, ти немаш хаљина и не умеш да играш. Морали бисмо да те се стидимо. — Па јој окрену леђа и оде са својим двема гордим ћеркама.

Пошто више никога није било код куће, Пепељуга оде на мајчин гроб под леску и викну: „Дрвце мило, залелујај гране, да на мене сребро, злато пане.“

А птичица јој добаци хаљину сву исткану од злата и сребра и папучице извезене свилом и срмом. Она се журно обуче и оде на свечаност. Маћеха и сестре нису је познале него су мислиле да је то свакако нека страна кнегињица, толико је дивно изгледала у златној хаљини. На Пепељугу нису ни мислили, верујући да седи код куће поред пепела и пребира сочиво.

Краљевић јој приђе, узе је за руку и поче с њом да игра. И више није хтео ни са којом другом да игра и није јој испуштао руку. А кад би дошао неки други да је позове на игру, он би рекао: — То је моја играчица.

Она је играла све док се није спустила ноћ. Тада хтеде да пође кући, али краљевић рече: — Поћи ћу с тобом да те испратим, — јер је хтео да види чија је то лепа девојка. Но она му умаче и побеже у голубињак.

Краљевић је чекао док није дошао отац. Он му рече да је непозната девојка побегла у голубињак. А стари помисли: „Да то није Пепељуга?“

Морадоше да му донесу секиру и пијук да развали голубињак, али унутра није било никога.

Кад су ушли у кућу, лежала је Пепељуга у својој прљавој одећи у пепелу, а над огњиштем је жмиркала мутна уљана светиљка. Јер она је хитро с друге стране искочила из голубињака и отрчала до леске. Тамо је скинула лепу хаљину и положила је на гроб, и птица ју је опет однела, па је онда у свом сивом хаљетку села у кухињу поред пепела.

Сутрадан кад је поново отпочела свечаност и кад су родитељи и полусестре отишле, Пепељуга оде лесковом дрвцету и рече: „Дрвце мило, залелујај гране, да на мене сребро, злато пане.“

Тада јој птица добаци још много раскошнију хаљину него претходног дана. И кад се у њој појавила на свечаности, све се живо задивило њеној лепоти. А краљевић је чекао да она дође, узео је одмах за руку и само с њом играо. А кад би дошли други да је позову на игру, он би рекао: — То је моја играчица.

Кад се спустила ноћ, она је хтела да оде, али краљевић је пошао за њом желећи да види у коју ће кућу ући. Но она му побеже у врт иза куће. Тамо је била велика крушка, која се повијала под теретом најдивнијих плодова. Она се хитро као веверица попе међу гране и краљевић не могаде да види куда је ишчезла.

Он је чекао док није дошао отац па му је рекао: — Незнанка ми је умакла. Мислим да је скочила на крушку.

Отац помисли: „Да то није Пепељуга?“ па нареди да му се донесе секира и посече дрво, али не нађе никога.

А кад дођоше у кухињу, Пепељуга је лежала у пепелу као и увек, јер је с друге стране скочила са дрвета, вратила птици на лески лепе хаљине и опет обукла свој сиви хаљетак.

Трећег дана, кад су отишли родитељи и сестре, Пепељуга поново оде на мајчин гроб и рече дрвцету: „Дрвце мило, залелујај гране, да на мене сребро, злато пане.“

Тада јој птица добаци хаљину, прекрасну и блиставу као што још није имала ниједну, а папучице су јој биле од сувог злата. Кад је у тој хаљини дошла на свечаност, сви су занемели од одушевљења. Краљевић је играо само с њом, а кад би је неко позвао на игру, он би рекао: — То је моја играчица.

Кад се спустила ноћ, хтела је Пепељуга да пође, а краљевић је желео да је прати. Али она му брзо побеже да није могао да је стигне.

Но краљевић се досетио и наредио да се степенице намажу смолом. И док је Пепељуга трчала низа степенице, залепи јој се за њих лева папуча. Краљевић је узе. Била је мајушна и лепа и сва од злата.

Идућег јутра он оде с њом човеку и рече: — Ниједна друга неће ми бити супруга до она на чију ногу пристане ова златна ципела.

Тада се обе сестре обрадоваше, јер су имале лепе ноге. Старија кћи оде с ципелом у собу да је обује, а и мајка пође с њом. Али како јој је ципела била премала, није могла ни палац да угура.

Тада јој мајка пружи нож и рече: — Отсеци палац, кад будеш краљица нећеш више ићи пешице.

Девојка отсече палац, угура ногу у ципелу, пригуши бол и изиђе пред краљевића. Он се с њом, као својом вереницом, вину на коња и одјаха. Али морали су да прођу поред гроба. Ту су на лесковом дрвцету седела два бела голубића и гукала:

„Гу-гу, гу-гу, гу-гу, има крви ту, од ципеле нога страда, а код куће седи млада.“

Он тада погледа њену ципелу и виде како из ње липти крв, окрену коња и одведе лажну вереницу кући, рекавши да то није она права, па нареди нека друга сестра обује ципелу.

Ова пође у собу и срећно угура прсте у ципелу, али пета никако да јој стане. Тада јој мајка пружи нож и рече: — Одрежи парче од пете; кад будеш краљица нећеш више ићи пешице.

Девојка отсече парче од пете, угура ногу у ципелу, отрпи бол и изиђе пред краљевића. Он је као своју вереницу вину на коња и одјаха с њом. А кад су прошли поред леске, на њој су седела оба голубића и гукала:

„Гу-гу, гу-гу, гу-гу, има крви ту, од ципеле нога страда, а код куће седи млада.“

Он погледа њену ногу и виде како из ципелице липти крв, те јој се црвене чарапе, натопљене крвљу. Тада окрену коња и врати вереницу кући.

— Ни то није она права, — рече он. — Зар немате више кћери?

— Немамо, — рече човек. — Ту је још само мала, кржљава Пепељуга, што ми је остала иза покојне жене. Али искључено је да је то вереница.

Краљевић рече нека је пошаљу горе, али маћеха одговори: — Ах, немојте, она је и одвише прљава и не сме да се покаже.

Но он је пошто пото хтео да она дође, па су морали да позову Пепељугу. Она најпре опра руке и лице, па онда уђе и поклони се краљевићу који јој пружи златну ципелу. Она седе на клупицу, извуче ногу из тешког дрвењака и стави је у папучу, која јој пристајала као саливена. А кад се исправила и краљевић јој угледао лице, познао је лепу девојку која је с њим играла и рекао: — То је права вереница!

Маћеха и обе сестре уплашише се и побледеше од јада. А он вину Пепељугу на коња и одјаха с њом. Кад пројахаше поред лесковог дрвета, загукаше два бела голубића:

„Гу-гу, гу-гу, гу-гу, крви сада нема ту,
ова ножица не страда, пронашла се права млада.“

А пошто су то рекли слетоше и седоше Пепељуги на рамена, један десно, други лево, и ту остадоше.

Кад је требало да се обави венчање са краљевићем, дођоше притворне сестре и хтедоше да јој се додворе, не би ли и оне имале удела у срећи.

Кад су младенци улазили у цркву, ишла је старија с десне стране а млађа с леве: тада им голубови искљуваше свакој по једно око.

Потом, кад су излазиле, ишла је старија с леве а млађа с десне стране: тада им голубови искљуваше и друго око.

Тако су за своју злоћу и дволичност биле кажњене доживотним слепилом.

Аудио бајка

Цртани - синхронизовано

Врста дела: бајка

Време радње: једном давно

Место радње: Пепељугина кућа, двор

Тема дела: Прича о краљевићу који је тражио своју вољену према изгубљеној ципелици у коју је могла да стане само њена нога.

Идеја дела: Права ће особа препознати нашу вредност без обзира на околности у којима живимо.

Ликови: Пепељуга, ружне кћерке, вила, принц, маћеха

Пепељуга – скромна и добра девојка која је рано изгубила мајку, а њен отац се касније оженио другом женом. На жалост, нова супруга њеног оца била је прави пример зле маћехе. Терала је Пепељугу да обавља све послове по кући, а будући да је Пепељуга била марљива, није се противила. Непрестано се покушавала умилити својој маћехи и њеним ћеркама, али то јој није полазило за руком. Унаточ позицији коју је имала у тој кући и свим тешким пословима које је морала да обавља, Пепељуга је и даље била најлепша међу ћеркама. Срећом, за куму је имала добру вилу која јој је помагала. Својом лепотом је успела да освоји и принца, али је свеједно остала понизна и скромна. Није се осветила својим полусестрама иако је имала прилику, а када су је оне замолиле за опрост, Пепељуга је била милостива и све им је опростила.

Маћеха – зла жена која се пре венчања претварала да је добра како би освојила добростојећег мужа и тако збринула себе и своје две ћерке. Била је охола према свима, а посебно према Пепељуги. Одмах ју је претворила у слушкињу и терала да ради. Била је веома љубоморна на Пепељугину младост и лепоту коју је хтела да наруши задајући јој тешке задатке и терајући је да спава у пепелу. Маћеха је силно желела да се једна од њених ћерки уда за принца па је и њих често мучила. Након што се Пепељуга удала за принца, маћеха није могла да поднесе њену срећу па је и даље била злобна, због чега је на крају протерана с двора.

Принц – његови родитељи су хтели да се што пре ожени па су организовали бал на којем је он међу најлепшим и најплеменитијим девојкама из краљевства требао да пронађе будућу жену. Он није био претерано заинтересован за женидбу све док није упознао Пепељугу. Она га је на балу очарала својом памећу и лепотом, а заједно су се забављали све док Пепељуга није морала да побегне у пола ноћи. Једино што је оставила за собом била је стаклена ципелица. Принц није хтео тек тако да одустане од своје вољене па је устрајно обилазио све куће у којима су становале младе девојке. Свакој од њих нудио је да пробају стаклену ципелицу, али ниједној није одговарала. Иако се покушај чинио узалудним, принц се није предавао све док на концу није пронашао Пепељугу. Након тога више није хтео да се одваја од ње па су се одмах венчали и живели сретно до краја живота.