УСПАВАНА ЛЕПОТИЦА

Живели некад давно цар и царица који су говорили сваког дана:

- Ах, кад бисмо имали дете!

А никако нису могли да га добију. Али, једанпут, кад се краљица купала, измили нека жаба из воде и рече јој:

- Твоја жеља ће се испунити. Пре него прође година дана, донећеш кћерку на свет.

Како жаба рече тако се и догоди и царица роди девојчицу, тако лепу да цар није знао шта ће од радости, па приреди велико славље. Није позвао само рођаке, пријатеље и познанике, него и мудре виле да би биле благе и наклоњене детету. Било их је тринаест у његовом царству, а пошто је имао само дванаест златних тањира, морала је једна од њих остати код куће.

Кад је славље било при крају, почеше мудре виле даривати дете својим чудесним даровима: једна врлином, друга лепотом, трећа богатством и тако редом са свим што се може пожелети на овоме свету. У тренутку кад је једанаеста даровала своје, изненада уђе она тринаеста. Хтела је да се освети што није била позвана. Нити кога погледа нити поздрави, само гласно рече:

- Нека се царева кћи у својој петнаестој години убоде вретеном и падне мртва.

Не рекавши више ни речи, окрену се и оде из дворане. Сви су били уплашени, али тада иступи дванаеста која још није била изрекла своју жељу. Пошто није могла отклонити зло пророчанство, него га само ублажити, рече:

- Нека то не буде смрт, него стогодишњи дубок сан.

Желећи да сачува своје драго дете од те несреће, краљ нареди да се сва вретена у царству спале.

На девојчици се почеше јављати сви дарови мудрих вила, тако да је била лепа, чедна, пријатна и разборита, па је свако, ко је само једном видео, заволео. Ипак, догоди се да, баш на онај дан кад је напунила петнаест година, цар и царица не буду у дворцу и да девојчица остане сасвим сама. Поче шврљати около, разгледати собе и одаје до миле воље, док не дође до једне старе куле. Пењући се уским, вијугавим степеницама стиже до неких малих врата. У брави је био зарђали кључ. Кад га она окрену, врата се отворише и она у малој собици угледа стару жену како седи с вретеном у руци и вредно преде лан.

- Добар дан, бакице, – рече принцеза – шта ти то радиш?

Предем, – одговори старица и климну главом.

А шта ти је то што тако весело скакуће? – упита девојче, узе вретено и хтеде да преде.

Али само што га је дотакла, зло пророчанство се испуни и она се убоде у прст. У истом трену, кад је осетила убод, она паде на старичин кревет и утону у дубок сан.

Тај сан се прошири по читавом дворцу: цар и царица, чим су стигли кући и ушли у дворану, заспаше, а с њима и цела дворска свита. Заспаше и коњи у штали и пси у дворишту, голубови на крову и муве по зидовима, па и ватра што је треперила на огњишту утихну и заспа, чак и кувар, који је баш тог трена хтео да повуче за косу свог помоћника, јер је нешто забрљао, пусти га и заспа. Стиша се и ветар. На дрвећу око дворца није се више мицао ни један листић. Око дворца поче расти трнова живица која је сваке године била све виша, док га најзад није сасвим обавила и прерасла да се више није могла видети ни застава на врх крова. По свету се ширила прича о лепој, уснулој Трноружици – тако назваше цареву кћер – па су с времена на време долазили принчеви и покушавали да кроз трње продру у дворац. Није им полазило за руком, јер их је трње, као да има руке, хватало, гребло и заустављало, чега се младићи нису могли ослободити, па су ту остајали и умирали.

После дуго времена дође опет један принц у ову земљу и чу како неки старац прича о трновој живици, како се иза ње налази дворац и у њему већ сто година спава прелепа царева кћи Трноружица, цар и царица и читава дворска свита. Он је још од свог деде слушао да су многи принчеви долазили и покушавали да се пробију кроз трње, али да су остајали да висе на њему и умирали тужном смрћу. Тада младић рече:

- Ја се не бојим. Идем унутра да видим лепу Трноружицу. Старац га је одвраћао, али он није слушао његове речи.

Десило се да је управо тада протекло оних сто година и дошао дан кад Трноружица треба да се пробуди. Кад се принц приближио живици, она се претвори у велике лепе цветове који су се сами размицали и пропуштали га, а онда се опет за њим затварали.

У дворишту угледа коње и царске хртове како леже у дубоком сну. На крову су седели голубови држећи своје главице под крилима. Кад је ушао у кућу, спавале су муве на зидовима, кувар је још држао руку као да хоће шчепати момка, а служавка је седела поред црног петла, кога је требало да очерупа. Ишао је даље и у дворани нашао читаву дворску свиту како лежи и спава, а горе на престолу спавали су цар и царица. Све је било толико тихо да је могао и свој дах чути. Дошао је напослетку до оне куле и отворио врата мале собе у којој је спавала Трноружица.

Била је тако лепа да није могао очи од ње одвојити, па се саже и пољуби је. Како је пољупцем дотаче, она отвори очи, пробуди се и погледа га љубазно. Управо кад сиђоше, пробуди се цар, за њим царица и цела дворска свита и гледаху се зачуђених очију. Коњи у дворишту устадоше и стресоше се, пси скочише и замахаше репом, голубови на крову извукоше главице испод крила, погледаше око себе и прхнуше у поље. Муве полетеше са зидова. У кухињи запуцкета ватра и поче кувати јело, печење опет зацврча, кувар прилепи момку такву пљуску да је зајаукао, а служавка очерупа петла. И кад се све пробуди започе свадба принца и Трноружице, па су живели срећно до краја свог живота.

Аудио бајка

Дугометражни цртани

Књижевна врста: бајка.

Место радње: палата/дворац.

Време радње: неодређено, једном давно.

Тема: несрећна судбина принцезе коју је проклела зла вила гаталица.

Идеја: требамо промишљати о својим поступцима, јер нас и само једна грешка (као шта је непозивање особе на забаву због тањира) може стајати онога што нам је најдрагоценије (љутње).

Ликови: Ружица, краљ и краљица, зла вила гаталица.

Ружица – изузетно лепа девојка која је била највећа жеља својих родитеља. Као главна јунакиња у бајци веома је тешко окаректерисати је јер главни јунаци у бајкама иначе немају велике описе, више се говори о њиховим делима. Била је добра, разумна, паметна. Такође је била и знатижељна што је, на крају, коштало тога да се испуни пророчанство. 

Краљ и краљица – на почетку несрећни јер не могу да добију оно шта у животу највише желе, а то је дете. Кад им се жеља оствари нико није био срећнији од њих. Били су толико поносни на своју ћерку да је краљ организовао велику свечаност на коју је позвао све осим једне виле. Краљ је веома ситничав човек којем је ипак јако стало до ћерке. Толико је бринуо за њу након бацања проклетства да је чак наредио да се сва вретена за предење у дворцу запале. Јако заштнички наступа, али само према њој, док за осећања виле коју је одлучио не позвати на забаву не брине. Такође помало и неодговорни зато што нису од малена упозорили Ружицу на могућност да би кад напуни петнаест година могла да се нађе у опасности и да нипошто не дира никаква вретена јер ће умрети.

Зла вила гаталица – увређена (да ли су јој дали обичан тањирић уместо златног). Вила исхитрена јер баца проклетство на дете које није криво за очеве поступке и грешке. 

Принц – Можемо да претпоставимо да је био леп, али оно шта сигурно знамо је да је био упоран. Чак и након што је чуо многе приче да су му и дедови умирали од трнове живице покушавајући да продру у дворе где је спавала Ружица, он се не плаши и жели да уради све шта може јер верује да се тамо налази љубав његовог живота. Ипак има више среће од других јер долази у време када се Ружица буди па живица нестаје и он слободно пролази у дворац. Одмах се заљубљује у Ружицу и живи с њом срећно до краја живота.