ВУК И СЕДАМ ЈАРИЋА

Била једном једна стара коза која је имала седморо козлића, а волела их као што свака мајка воли своју децу. Једнога дана се спремала у шуму по нешто хране, те их позове све седморо и рече:

– Драга децо, ја идем у шуму; а ви се чувајте вука. Ако дође, све ће вас појести. Тај се зликовац често претвара да је неко други, али лако ћете га препознати по његовом грубом гласу и црним шапама.

– Драга мајко – козлићи ће на то – бићемо опрезни, можеш ићи без бриге.

Коза замекеће и мирно се запути у шуму.

Није прошло дуго кад неко покуца на врата и викне:

– Отворите, драга децо, дошла вам је мајка и свакоме вам нешто донела.

Али козлићи по грубом гласу препознају вука и кажу:

– Нећемо отворити. Ти ниси наша мајка; она има мио, њежан глас, а ти имаш груб. Ти си вук!

На то вук оде к медару и купи велику теглу меда те ју поједе, а глас му од тога буде лепши и мекши. Затим се врати и покуца на врата говорећи:

– Отворите, драга децо, дошла вам је мајка и свакоме нешто донела.

Али вук је заборавио да је на прозор ставио своју црну шапу, а кад су деца то опазила, викну вуку:

– Нећемо отворити; наша мајка нема црне шапе као што су твоје. Ти си вук!

Вук затим пође к млинару и уздахне:

– Ево сам се ударио у шапу, намажи ми је брашном.

Млинар је мислио да ће вук некога преварити, па се нећкао, али му вук запрети да ће га раздерати не учини ли како му каже. Млинар се преплаши и побели му шапу брашном. Да, такви су људи. Сад злочести вук оде по трећи пут, покуца на врата, па ће нежно:

– Отворите ми децо, драга вам се мајчица вратила и свакоме вам нешто из шуме донела.

Али козлићи стану викати:

– Покажи нам најпре своју шапу, да знамо јеси ли ти наша мила мајчица.

Вук стави шапу на прозор, па кад козлићи видеше да је бела, помислише да је истина што вук говори; отворе врата, али уђе – вук!

Козлићи се уплаше и потрче сакрити. Један козлић скочи под стол, други под кревет, трећи у пећ, четврти у кухињу, пети у ормар, шести под умиваоник, а седми у ормарић од зидног сата. Али вук их нађе и редом, без околишања, поједе: само најмлађег, оног у ормарићу од зидног сата, не нађе. Кад се вук најео, оде и легне под стабло те заспе.

Ускоро затим се из шуме врати стара коза. Ах, шта је имала видети! Врата широм отворена: стол, столице, клупе – све преврнуто; од умиваоника остале само крхотине, покривачи и јастуци разбацани. Стане тражити своју децу, али их нигде није могла наћи. Звала их је редом по имену, али нико јој се није одазвао. Кад је дозвала најмлађе, јави се ситан гласић:

– Ево ме, драга мајчице, ту сам у ормарићу од сата.

Она извади козлића из ормарића, а он јој исприча како је дошао вук и све козлиће појео. Можете замислити како је мајка плакала за својом јадном децом.

У својој великој тузи изиђе напокон из куће, а уз њу је скакутао најмлађи козлић.

Кад дође на ливаду, спази вука где лежи под стаблом и хрче толико да све грање од стабла тресе.

Стане га са свих страна проматрати и спази како му се у натрпаном трбуху нешто миче и копрца. “Боже мој”, помисли коза, “јадна деца што их је за вечеру прогутао, можда су још живи?”

Брже-боље најмлађи козлић скоком оде кући по нож, иглу и конац. Стара коза пожури да злочестом вуку разреже трбух, па тек што зареже, већ једно јаре провири; како разреже даље, поискакоше свих шесторо редом; сви још на животу, неозлеђени, јер их је вук у брзини прождерао целе. Колике ли радости! Миловали су своју драгу мајку и скакали од среће. Тада им мајка рече:

– Идите и донесите камења, да њиме напунимо трбух злочестој животињи, док још спава.

Свих седмеро јарића брже-боље довуку камење и гурну га вуку у трбух, колико је год могло стати. Затим му стара коза брзо зашије трбух, а вук нити што осети, нити се помакне.

Кад се напокон наспавао, вук устане, а како је од камења у желуцу био јако жедан, пође до зденца да се напије воде. Али кад је почео ходати и кретати се тамо-амо, залупкало у њему камење. На то ће вук љутито:

“Што ми тако у трбуху

све се гурка тамо-амо?

Не, то нису млада јарад,

већ камење тешко само.”

Кад дође код зденца и сагне се да пије, тешко га камење повуче у воду, и он се угуши. Кад то видеше козлићи, дотрчаше и повикаше:

– Вук је мртав, вук је мртав! – и са својом мајком заплесаше около зденца.

Аудио бајка

Разговарајмо о бајци:

Јесте ли када били сами код куће? Како сте се осјећали?

Што бисте ви направили да сте сами код куће и нетко вам куца или звони на врата?

Мислите ли да су козлићи требали одговарати на куцање ако нису знали тко је?

Морамо ли увек слушати упозорења родитеља?

Требамо ли разговарати са странцима?

У што се све странци могу маскирати?

Што мислите како бисте могли знати да ли је особа која куца или звони добар странац или није добар странац?

Врста дела: бајка за децу

Место радње: колиба где су живели јарићи

Ликови: мајка коза, вук, јарићи, воденичар

Мама коза – мама коза била је марљива и пуно је радила како би прехранила своју децу. Овога пута морала је отићи у град и оставити своју децу саме, како би на миру завршила послове. Али мама коза се јако бринула за сигурност своје деце, па их је добро упозорила на све опасности које им прете док ње нема. Посебно је напоменула да се чувају вука, који ће их засигурно покушати насамарити у ући у кућу док је она одсутна. Иако је учинила све да научи децу о опасностима који им прете, она су ипак поклекнула вуку. Враћајући се из града, мајка коза је осетила да нешто није у реду. Толико је волела своју децу и била повезана с њима да је могла осетити кад су у опасности, чак и када није била близу њих. Јако се престрашила када је видела празну кућу. Срећом, један њен козлић је преживио и испричао јој што се догодило. Тада видимо праву храброст и домишљатост маме козе. Одлучила је спасити своје козлиће и осветити се вуку. Након што је своју децу спасила из његове утробе, напунила је вуку трбух камењем, што га је касније коштало живота. Мајка коза предана је мајка и зна што је набоље за њену децу, а када су у опасности, учинит ће све да их заштити и спаси.

Вук – вук је главни негативац ове приче. Он је велики и снажан, а највећа жеља му је појести козлиће. Прилику је видео када је мама коза отишла у град и оставиле своју децу саме. Вук је такође био јако домишљат па је покушао насамарити децу и представити им се као њихова мајка, како би му отворили врата. Није рачунао на то да су и козлићи јако паметни и добро упозорени, па се требао итекако помучити да оствари свој план. На тренутак се чинило да ће вук успети у свом науму. Појео је све козлиће, али онда је учинио нешто непромишљено – заспао је близу козине куће. Умор га је савладао и није размишљао да би га то могло коштати главе. Али и вук је онда стигла казна – утопио се у бунару након што му је коза напунила трбух камењем. Било је то управо оно што је вук и заслужио!

Најмлађи козлић – најмлађи козлић уједно је и најсналажљивији. Када је опасност ушла у кућу, он се сакрио и чекао да она прође. Није безглаво бежао од вука као остала његова браћа, већ је промишљено потражио заклон где га вук није могао пронаћи. Мали козлић био је и јако храбар, јер је помогао мајци ослободити своју браћу. Иако се јако бојао, знао је шта треба учинити. Он је био јако привржен мајци и браћи и учинио је све што је могао да његова породица поново буде на окупу.

Јарићи – описани као знатижељна деца која слушају своју мајку.

Поука бајке

Увек морамо слушати упозорења родитеља и не смемо веровати странцима који су нам сумњиви. Чак и некад кад смо добри и послушни, можемо се наћи у опасној ситуацији, зато морамо бити сналажљиви и увек покушати позвати помоћ.