ИВИЦА И МАРИЦА

Некада давно у шуми је живео сиромашни дрвосеча. Имао је двоје деце, Ивицу и Марицу. Са њима је дрвосеча живео у малој, слабашној колиби, а недавно је изгубио и жену, па је одлучио да се поново ожени да би његова деца одрасла са мајком.

Али дрвосеча је изабрао лошу другу жену која није бринула о деци и често се свом мужу жалила на њих. Рекла би му да у кући нема довољно хране за све њих, да имају и превише уста да хране, па би било најбоље да их се реше. Дрвосеча није хтео ни да чује за то, али жена га је стално гњавила и гњавила. Рекла му је да би било најбоље да одведу децу далеко у шуму, где неће моћи да пронађу пут до куће. Ко зна, можда их тамо неко пронађе и обезбеди им други, много бољи дом.

После много убеђивања, дрвосеча је одлучио да послуша своју жену. Када су деца отишла на спавање, још једном су се сложили око плана „Ивицу и Марицу ћемо одвести дубоко у шуму, тако да неће знати како да пронађу пут до куће!“, говорили су мислећи да деца спавају.

Али Ивица и Марица нису спавали, па су чули њихов разговор. Марицу је шума јако плашила, па јој је брат рекао: „Не брини, Марице, ако нас оставе у шуми, некако ћемо пронаћи пут до куће.“ А онда се Ивица искрао из куће, напунио џепове камењем и поново се вратио у кревет.

Следећег јутра дрвосеча је коначно послушао жену и одвео своју децу у шуму. Чим су ушли мало дубље међу дрвеће, Ивица је почео да избацује каменчиће из џепова. Ходали су јако дуго, а онда је дрвосеча нешто рекао и отишао, остављајуц́и Ивицу и Марицу саме међу дрвећем.

Ивица и Марица стајали су сами у шуми док није пала ноћ. Марица се јако плашила мрака, па је почела тихо да плаче, а Ивица ју је тешио, покушавајући да буде храбар за своју сестру. „Не плачи“, рекао јој је, „чак и ако се отац не врати по нас, наћи ћу нам пут до куће.“

Одједном се на небу појавио велики, сјајни месец. Месечина је била толико јака да је Ивица јасно видео камење које је бацао иза себе док је ходао према шуми. Зграбио је сестру за руку и повео је кући.

Кад су стигли кући, Ивици и Марици је већ било хладно, али су били срећни што су коначно дошли кући. Уморни, одмах су се увукли у своје кревете и слатко заспали.

Следећег јутра, када се маћеха пробудила, у очају је схватила да су Ивица и Марица код куће. Побеснела је и закључала децу у собу, а затим је наредила мужу да их одведе назад у шуму. Сиромашни дрвосеча покушао је да се побуни, али је женин бес био толико велик да није могао да проговори ни реч.

Следећег јутра дрвосеча је поново узео своје двоје деце и одвео их у шуму. Пре него што су отишли, Ивица је узео тврди хлеб са стола и чим су ушли у шуму, почео је да мрви комаде остављајући за собом пут. Ивица је мислио да ће на овај начин поново д пронађе пут до куће ако их отац остави у шуми, али није знао да су их птице пратиле и јеле хлеб који је Ивица бацао.

Дрвосеча је други пут оставио децу у шуми. Након што су остали сами, Ивица је покушао пронаћи мрвице хлеба. Био је тужан кад је видео да их нема. Брзо је пала ноћ и Марица је опет почела да плаче. Била је гладна, па јој је Ивица рекао да се не брине, јер ће се он увек побринути за њу. Ипак, плашио се мрачне шуме. Чинило му се да су сенке дрвец́а чудовишта и да их неко стално посматра. Брат и сестра су се загрлили поред великог дрвета и тако су дочекали јутро.

Чим је дан осветлио шуму, Ивица и Марица су почели да лутају. Тражили су пут до куће. Али шума је била велика, па брат и сестра никако нису могли да нађу свој дом. Удаљили су се од свих путева и на крају су се потпуно изгубили. Убрзо су постали јако гладни и уморни, али онда су одједном испред себе угледали необичну колибу. Кад су пришли, схватили су да је направљена од чоколаде, кекса, бомбона и укусних прелива!

Ивица и Марица одмах су почели да једу бомбоне са куће. Били су јако гладни па су уживали у сваком залогају. Били су толико заокупљени храном да нису ни приметили када се старица пришуњала.

„Зашто једете моју кућу?“ упитала их је. Ивица и Марица су престали да једу и само су уплашено гледали старицу. Али насмешила се и позвала их у своју кућу.

Ивица и Марица ушли су у кућу од бомбона. Нису знали да је то вештичина кућа која је децу мамила слаткишима и тако их ловила у замку. Вештица је затворила Ивицу и Марицу јер је волела да једе малу децу. Одлучила је да поједе Ивицу, а Марица да јој буде слуга јер је вјештица већ била стара и није могла добро да види, па никада није могла добро ни да очисти своју кућу.

Пре него што је кренула да кува Ивицу, вештица је хтела да види колико је Ивица дебео. Пошто јој очи нису служиле добро, осетила је његове танке руке и рекла: „Ти си само кост и кожа, Ивице! Морам да те угојим пре него те поједем!“

И тако је вештица присилила Марицу да кува и чисти, а Ивицу да једе. Ивица се гојио све више и више, па су се он и сестра плашили да би вештица ускоро могла да скува и поједе Ивицу. Тако је Марица узела кост од кокошке, и сваки пут кад би вештица отишла да проба његову руку колико се угојио, уместо руке би јој пружио кост. „Превише си мршав!“ вештица би викала сваки пут кад би додирнула Ивицу, а затим би му дала још хране да се гоји још више.

Једног дана вештица се уморила од чекања, па је наредила Марици да упали пећ на којој ће кувати Ивицу. Марица је запалила велику ватру, али када ју је вештица питала да ли је ватра довољно велика, рекла је да не зна. Вештица се наљутила и сама отишла да провери ватру, па када се нагнула, Марица ју је гурнула у пећ. Био је то крај старе вештице.

Ивица и Марица коначно су били слободни. Узели су благо које је вештица крила у чоколадним јајима и кренули према шуми. Након што су ходали два дана, видели су оца како лута шумом и плаче. Био је пресрећан што види своју децу. Потрчао им је у загрљај и кроз сузе рекао да им је маћеха умрла, па сада могу мирно да се врате кући.

Ивица и Марица замолили су оца да им обећа да их више никада неће оставити, а он је обећао да ће одсада деца имати најбољег оца на свету. У знак захвалности, деца су му поклонила благо које су пронашли у чоколадним јајима. Отац више није морао да сече дрва и сви су живели лепо и срећно до краја живота.

Аудио бајка - драматизација

Књижевна врста: бајка.

Време радње: некада давно.

Место радње: породична кућа главних јунака, шума, колиба зле вештице.

Ликови: Ивица, Марица, отац, маћеха, вештица.

Тема: љубав између брата и сестре јача је од сваке лоше ствари.

Идеја: прича о брату и сестри које отац због немаштине оставља саме у шуми, њихов пут кроз шуму, проналазак колибе и зле вештице.

Особине ликова:

Ивица – главни јунак бајке. Приказан је као сналажљив, мудар и осећајан дечак. Нјегова љубав према сестри је главни покретач његове снаге. Домишљатост показује када се сети да баца каменчиће на путу до куће. Док их зла вештица држи заробљене, он је морална подршка својој млађој сестри. Иако је прво његов живот у опасности, он њу увек ставља испред себе. Као старији брат, чини све што је у његовој моћи да је охрабри и заштити. 

Марица – главна јунакиња бајке. Млађа Ивицина сестра, која је доста осетљивија и плашљивија од њега. Она је много страшљивија и врло лако заплаче. Добре је душе и сваки комадић хлеба прво да брату, па узме себи. Иако нам се на почетку чини да се она плаши свега, управо је она та која се супроставила злој вештици и избавила их из заробљеништва. Показала је велику храброст. Спасила је брата и себе сигурне смрти.

Вештица – живела је у кући од слаткиша. Проналази свакакве начине да децу уведе у своју колибу. Зла је и лукава. Мислила је да су Ивица и Марица наивни као сва деца пре њих, али се преварила. Они су је надмудрили. Није очекивала да ће двоје тако мале деце показати такву храброст. И изгубила је битку са њима. Добро је победило зло.

Отац – иако пада под утицај своје друге жене која га наговара да остави децу у шуми, он је добре душе. Вредан је и бори се за своју породицу. Нада се сваки пут да ће се деца вратити кући и искрено се обрадује њиховом повратку на крају. Пао је под утицај једне зле жене и одрекао се рођене деце, што је несхватљиво. Касније и сам схвата каква је она. Схвата да је ипак породица нешто најважније у животу и да се мора борити свим силама за њу.

Маћеха – још један пример зле жене. Чини нешто најгоре замисливо. Наговара оца да се одрекне рођене деце зарад сопствене користи. Уместо да им замени мајку, воли их и бори се за њих, она им окреће леђа, напушта и замало их одводи у смрт.