Једном давно живео је принц који је желео да се ожени принцезом; али морала је да буде права правцата принцеза. Путовао је по целом свету да би је пронашао, али нигде није могао да пронађе оно што је тражио. Нашао је пуно принцеза, али било му је тешко да докучи јесу ли праве или не. Увек му је нешто сметало, нешто што није било како треба. Тако се сваки пут враћао кући тужан јер је заиста желео да има праву принцезу.
Једно вече ударило је страшно невреме; грмело је и севало, а киша је пљуштала. Изненада је неко закуцао на капију града и стари краљ је отишао да их отвори.
Пред градском капијом стајала је принцеза. Боже, какав је то био пљусак! Вода јој је цурила са косе и одеће; све у ципеле, па ван њих – и каже да је права принцеза.
„Па, сазнаћемо ускоро“, помислила је стара краљица. Али није рекла ништа, већ је само ушла у спаваћу собу, скинула сву постељину са кревета и ставила грашак на дно кревета; а онда је узела двадесет душека и положила их на зрно грашка, а на њих још двадесет ћебади од гушчјег перја. Ту је требало да принцеза спава целу ноћ. Ујутро кад се пробудила су је питали како је спавала.
А онда су краљица и краљ видели да је права принцеза јер је грашак осетила и кроз двадесет душека и двадесет ћебади. Само права правцата принцеза може да буде тако осетљива.
Тада ју је принц узео за своју жену, јер је сада знао да има праву правцату принцезу; а грашак су однели у музеј где се и сада може погледати, ако га неко није украо.
Ето, то је била права бајка!
Нема коментара:
Постави коментар